Devil May Cry 4

Devil May Cry 4 je fantastičan nastavak istoimenog hack-and-slash serijala iz Capcoma. Dešavanja u igri se događaju nakon onih iz Devil May Cry 2, s tim što je glavni junak Dante sada sporedni lik, a i znatno je stariji. Umesto njega, veći deo igre ćete provesti vodeći Neroa - koji je član Holy Sword reda, garde koja bran grad Fortuna od čestih napada zlih demona. Doduše, taj red je više nego što se čini...

Igra počinje spektakularnom uvodnom sekvencom gde Dante uleće u katedralu i ubija glavnog sveštenika Sanctusa, sa njime i sve ostale čuvare. Nero govori svojoj devojci da beži, i njih dvojica ostaju sami u zgradi. Tada igra počinje, gde ste u ulozi Neroa, i morate se braniti od Dantea dok ne stigne konjica. Taj kratki boos nivo služi kao tutorial, i odmah shvatate koliko su kontrole fantastične! Nema mnogo filozofije (bar dok vodite Neroa, Dante je potpuno druga priča), pa ćete se brzo uhodati. Klasika: revolver, mač i nešto novo - Đavolja ruka. To je Neroova demonska desnica, kojom možete privući neprijatelje k sebi, nastaviti da ih udarate njome ili dovršite s mačem. Takođe ćete je koristiti za rešavanje zagonetki koje nisu teške kao u DMC3, ali su i dalje "pain in the arse".

Na kraju 11-ste misije, prelazite u Dantea. Konačno, lik koji unosi malo humora u igru, posebno ćete se nasmejati na nakoliko stihova iz Šekspira koje ćete čuti u misiji 17. Što se tiče gameplaya, Dante se drastično razlikuje od Neroa. Ko je pre igrao DMC, znaće šta da radi. Ko nije, pa, neće mu biti lako da se privikne. Dante nema demonsku ruku, već različite stilove napada i odbrane. Njegova kombo lista je mnogo drugačija od Neroove, pre svega zato što ima više hladnog i vatrenog oružja. Još jedna mana igranja njim je ponavljanje skoro svih misija koje ste odigrali s Neroom. Doduše, Danteova mnogobrojna oprema vam daje mogućnost za duže kombo nizove i više ocene – od D do SSS.

Što se tiče grafike, Capcom ponovo ubada pravo u centar – Lokacije su ekstremno detaljne, antialiasing je sjajan, osvetljenje je solidno, a animacije baš kakve trebaju da budu za ovakvu igru. Što je još bolje, optimizacija je savršena – na mašini sa jednim jezgrom I grafičkom karticom šeste generacije, igra će ići na barem 25 FPS-a, što je svakako za pohvalu. Frejmrejt se ne menja ni tokom borbi sa gigantskim bossovima. Gigantskim, mislim ozbiljno.


Lakši je nego što se čini. Ali, na nižem nivou težine, jer igra ima 7 njih. Prelaženjem igre na jednom, otključavate drugi, i igra je sve teža i teža, do moda Hell and Hell, u kojem vas neprijatelji ubijaju jednim jednim napadom.

Zaključak: Igra nije bolja od DMC1, ali svakako nadmašuje DMC3 i 2. Igra ima mana, ali ona je toliko zabavna da na njih nećete obratiti pažnju. Ako dosad niste imali priliku da odigrate DMC igru, ovo je sjajna prilika.

Redakcija: Matija Mandić

Procitaj recenzija »